Еколошке последице индустријске револуције
Индустријска револуција донела је нове изворе енергије, фабрике и брзо ширење градова, али је изменила и ваздух, реке и пределе Европе и Северне Америке. Историја угљеног дима, индустријских отпадних вода, рударства и првих мера заштите показује како су друштва постепено почела да препознају последице технолошког напретка.
Индустријски напредак и ново окружење
Индустријска револуција обично се описује кроз парну машину, фабрике, железницу и раст производње. Међутим, њена историја обухвата и дубоке промене у односу људи према природном окружењу. Угљем загреване пећи, машински погони, рудници и све већа градска насеља остављали су трагове у ваздуху, води и земљишту. Последице нису биле једнаке свуда: зависиле су од врсте индустрије, положаја града, начина становања и мера које су предузимале власти.
Промене су започеле у Британији крајем XVIII века, а током XIX и почетком XX века прошириле су се на бројне делове Европе и Северне Америке. Нови облици загађења нису потпуно потиснули старије проблеме, као што су отпадне воде и нехигијенске улице. Напротив, често су се надовезивали на њих. Истовремено су раст знања о здрављу, развој градских служби и јавне расправе постепено мењали схватање штете коју производња може да нанесе околини.
Угаљ и ваздух индустријских градова
Угаљ је постао једно од главних горива индустријског доба. Покретао је парне машине и локомотиве, грејао домове и служио у металургији. Његово сагоревање испуштало је дим, чађ и гасове који су у густо насељеним местима стварали тешке услове за живот. Фабрички димњаци постали су видљив знак производне моћи, али су честице чађи прљале зидове, прозоре, одећу и биљке.
У Лондону се загађење ваздуха повећавало дуго пре пуне индустријализације, а снажна употреба угља у XIX веку додатно је погоршала стање. Када би се дим помешао са природном маглом, видљивост је могла нагло да опадне. Сличне тешкоће имали су и индустријски градови северне Енглеске, Шкотске и других европских области. Савремена историјска истраживања повезују изложеност угљеном диму са болестима дисајних органа, али је неопходно разликовати та сазнања од објашњења којима су располагали лекари XIX века.
Нису сви становници били једнако изложени. Радници су често живели близу фабрика и железничких постројења, док су имућније породице понекад могле да се преселе у удаљеније делове града. Ипак, загађење није познавало јасне административне границе: ветар и временске прилике преносили су дим и изван непосредне близине извора.
Реке као извор воде и место одлагања отпада
Индустријски градови зависили су од река ради снабдевања водом, саобраћаја и рада појединих погона. Истовремено су многе фабрике у водотокове испуштале отпадне материје. Текстилна, хемијска и металопрерађивачка производња доносиле су различите облике загађења, а градска канализација додавала је велики терет органског отпада. Због тога је понекад тешко одвојити искључиво индустријско загађење од последица наглог повећања броја становника.
Темза је познат пример таквог споја проблема. Средином XIX века непријатни мириси и загађење постали су озбиљно јавно питање. Велики смрад у Лондону 1858. подстакао је политичку подршку изградњи обимног канализационог система, чији се развој повезује са инжењером Џозефом Базалџетом. Тај пројекат био је пре свега одговор на градску санитарну кризу, а не опште решење за све индустријске отпадне воде.
За водени свет последице су могле да буду значајне: смањење количине кисеоника, промене у саставу воде и нестајање осетљивих организама из појединих делова река. Историјски извори, међутим, не омогућавају увек прецизно мерење степена штете у сваком водотоку. Зато опште тврдње треба допуњавати локалним истраживањима.
Рудници, земљиште и преображај предела
Индустријализација је мењала изглед читавих области. Отварање рудника угља и руде, насипање јаловине, изградња канала, пруга и фабричких комплекса преобликовали су брда, долине и обале. У појединим рударским крајевима настајала су нова насеља, док су њиве и шуме уступале место складиштима, железничким колосецима и производним халама.
Вађење сировина утицало је и на подземне воде и стабилност тла. Површински копови остављали су велике отворене просторе, а отпад из металуршких поступака могао је да се нагомилава у близини насеља. Угаљ и гвожђе нису били једини покретачи промена: дрво, камен, глина и други материјали такође су тражени за ширење градова и саобраћајних мрежа.
Истовремено су нове железнице смањиле удаљеност између места производње и потрошње. Град више није морао да користи само ресурсе непосредне околине. То је омогућило снабдевање већег броја људи, али је значило да се еколошки терет производње могао преместити далеко од места у којем су производи коришћени. Промене пејзажа тако су постале део шире привредне мреже.
Здравље становништва и јавне расправе
Здравствене последице индустријског развоја нису биле ограничене на фабричке раднике. Дим из пећи, загађене улице, неуређено одлагање отпада и проблеми са водом погађали су читаве градске четврти. Нарочито су осетљива била деца и становници пренасељених станова. Историјска истраживања која користе податке о месту одрастања и каснијем здрављу указују на штетне последице јаке изложености угљеном диму у Британији крајем XIX века.
Ипак, у том времену није постојало једно прихваћено објашњење загађења. Део лекара и реформатора наглашавао је опасности од труљења и непријатних испарења, док су други постепено скретали пажњу на дим из индустријских ложишта. Занимљиво је да је фабрички дим понекад сматран знаком напретка или чак средством које сузбија штетне мирисе. Разумевање ваздуха као сложеног здравственог проблема развијало се постепено.
Грађанске иницијативе и локални покрети тражили су чистије улице, боље водоснабдевање и мање дима. Сукобљавали су се интереси предузетника, власника кућа, радника и градских управа. Трошкови побољшања били су важан разлог због којег се нова правила нису увек спроводила једнако и доследно.
Први покушаји ограничења загађења
Државне и градске власти почеле су у XIX веку да доносе мере које су се односиле на поједине изворе загађења. У Британији је Закон о алкалној индустрији из 1863. године настојао да ограничи испуштање штетних гасова из одређених хемијских постројења. Његова важност није у томе што је одмах решио све проблеме, већ у развоју надзора и техничких правила за поједине гране производње.
Борба против дима напредовала је спорије. У неким градовима развијани су ефикаснији начини ложења, а измене горива и технике грејања могле су да смање локално загађење. Пред крај XIX века у Лондону су постојале мере против претераног дима, али су индустријски и кућни извори наставили да стварају тешкоће и током XX века.
Пример Великог лондонског смога из 1952. године, који је наступио много касније од почетка индустријске револуције, показује колико је њено наслеђе било дуготрајно. Британски Закон о чистом ваздуху из 1956. увео је нове инструменте надзора. Овај каснији догађај не треба мешати са условима XIX века, али он открива да се решења нису појавила истовремено са настанком проблема.
Дуготрајно наслеђе индустријализације
Индустријска револуција није имала само једну еколошку последицу. Донела је нове количине дима, притисак на реке и потоке, промене земљишта и зависност од великих токова сировина. Истовремено су се развијали санитарно инжењерство, хемијска анализа, јавноздравствена истраживања и представе о одговорности власти и предузећа.
Савремена историја животне средине зато не посматра индустријализацију искључиво као причу о загађењу, нити као непрекидан напредак који сам решава сопствене тешкоће. Она испитује ко је користио нову енергију, ко је сносио трошкове, какви су били доступни избори и како се знање мењало. Управо у том споју технике, друштва и природе налази се трајни значај индустријског доба.