Грчко-персијски ратови и источни Медитеран
Грчко-персијски ратови почетком V века пре нове ере повезали су судбину грчких полиса са политиком великог Ахеменидског царства. Од јонског устанка до битака код Маратона, Саламине и Платеје, сукоби су мењали савезе, поморске путеве и односе снага у источном Средоземљу. Њихове последице биле су дуготрајне, али се ратови не могу свести на једноставан сукоб двеју непроменљивих цивилизација.
Сукоб који је повезао обале Егејског мора
Грчко-персијски ратови нису били један непрекидан поход, већ низ устанака, казнених експедиција, великих инвазија и каснијих борби за превласт над егејским обалама. Најпознатији догађаји одиграли су се између 499. и 479. године пре нове ере, али су политички и војни односи наставили да се мењају током целог V века. У овим сукобима учествовали су различити грчки градови, понекад на супротним странама, као и разнородне војне снаге Ахеменидског царства.
О догађајима највише знамо из грчких писаних извора, посебно Херодотове „Историје”. Персијски документи, натписи и археолошки налази пружају другачију врсту увида, али не и непрекидан опис истих похода. Зато се у реконструкцији ратова морају раздвојити основни ток догађаја, касније приче о јунацима и спорне процене величине војски. [section:Ахеменидско царство и грчки градови Мале Азије] Током VI века пре нове ере персијски владари изградили су државу која је обухватала области од Средње Азије до Египта и западне Анадолије. Грчки градови на егејској обали Мале Азије ушли су у њен политички оквир, док су бројни полиси на европској обали Егејског мора задржали самосталну управу. Персијска власт није свуда деловала истоветно: локални владари, градске елите и царски намесници имали су различите улоге.
Егејско море било је простор трговине, породичних веза, поморства и такмичења за политички утицај. Зато настанак рата није могуће објаснити само супротстављањем „Грка” и „Персијанаца”. Поједини грчки градови тражили су ослонац у царству, а други су му се супротстављали. Положај савезника могао се променити зависно од локалних сукоба и процене користи. [section:Јонски устанак и почетак оружаних сукоба] Устанак јонских градова избио је 499. године пре нове ере у западној Анадолији. У његовом почетку важну улогу имао је Милет, а побуњеници су затражили помоћ од градова преко Егејског мора. Атина и Еретрија учествовале су у акцији која је захватила Сард, једно од важних управних средишта персијске власти. Персијске снаге потом су постепено потискивале устанике.
После поморског пораза побуњеника код Ладе 494. године, Милет је заузет. Овај догађај оставио је снажан траг у грчком сећању, али је устанак био сложенији од једног покушаја ослобођења. Полиси нису имали заједничку политичку вољу, а интереси локалних вођа и становништва нису били истоветни. Рат је показао колико је питање контроле над обалама повезано са морским саобраћајем и копненим путевима. [section:Маратон 490. године] У време Дарија I персијска експедиција усмерена је против Еретрије и Атине, градова који су помогли јонски устанак. После пада Еретрије, персијска војска искрцала се у близини Маратона у Атици. Атињанима су се придружили Платејци; Спартанци нису стигли на бојиште пре одлучујућег окршаја.
У бици 490. године атинске и платејске снаге однеле су победу и приморале противника да се повуче према бродовима. У грчкој традицији истакнута је улога војсковође Милтијада. Међутим, појединости борбеног распореда, стварни број учесника и начин повлачења нису подједнако сигурни. Маратон је за Атину постао важан део јавног памћења, али једна победа није окончала персијско присуство у источном Егеју. [section:Припрема нове инвазије] Након Даријеве смрти персијски престо преузео је Ксеркс I. Године 480. пре нове ере организован је велики поход на копнену Грчку. Војска је напредовала преко Хелеспонта и Тракије, а флота је пратила обалски правац. Оваква експедиција захтевала је мостове, складишта, снабдевање и сарадњу различитих делова царства.
С друге стране, део грчких полиса створио је савез за одбрану, у којем су важне улоге имали Спарта и Атина. Нису му приступиле све грчке заједнице. Неке су прихватиле персијску власт, друге су настојале да остану по страни, а треће су се прикључивале савезу у различитим тренуцима. Разлике међу полисима утицале су на избор места отпора и расподелу поморских и копнених снага. [section:Термопили и Артемисион] Грчки браниоци покушали су да зауставе Ксерксову војску у теснацу код Термопила, док је њихова флота дејствовала код Артемисиона. Отпор код Термопила, у којем је учествовао спартански краљ Леонида, завршио се продором персијске војске. Каснија сећања посебно су истицала погибију Спартанаца, али су међу браниоцима били и припадници других грчких заједница.
Поморски сукоби код Артемисиона нису донели коначну одлуку. После пробоја копнене одбране грчка флота се повукла. Ови догађаји показују да је ток инвазије зависио од повезаности копнених пролаза и поморских путева. Ниједна страна није могла да занемари снабдевање и безбедност бродова. [section:Саламина и поморски преокрет] Ксерксова војска заузела је Атину и опустошила свети простор Акропоља, док је велики део становништва већ био евакуисан. У близини острва Саламине грчка флота сукобила се са персијском 480. године пре нове ере. Победа грчких бродова имала је велики стратешки значај: ослабила је могућности персијске флоте да подржава копнени поход и променила планове даљег ратовања.
Атински политичар Темистокле имао је значајну улогу у развоју атинске морнарице и припремама за битку. Ипак, тачан ток сукоба у теснацима остаје предмет расправе. Херодот, Есхил и каснији писци нису оставили једнаке описе, а драмска поема није исто што и поморски дневник. Победа код Саламине није одмах значила крај рата: персијске копнене снаге наставиле су борбу у Грчкој. [section:Платеја и Микала 479. године] Наредне године савезничка грчка војска победила је персијске снаге код Платеје у Беотији. Погибија персијског заповедника Мардонија и распад његове војске означили су крај главног покушаја освајања копнене Грчке. Грчке снаге исте године постигле су успех и код Микале, на обали Мале Азије, где су се поморско и копнено деловање преплитали.
Ове победе нису укинуле Ахеменидско царство, нити су одмах промениле положај свих грчких градова у Анадолији. Оне су измениле односе снага у егејском простору и отвориле могућност за нове савезе и походе. Појединачни полиси различито су тумачили сопствени допринос заједничкој одбрани. [section:Одбрана, савези и атинска поморска моћ] После великих битака 479. године ратовање се наставило у источном Егеју и на обалама Мале Азије. Атина је стекла истакнуто место у поморском савезу који је створен 478/477. године и чија је заједничка ризница првобитно била на Делу. Савезници су обезбеђивали бродове или новчане прилоге, али су се односи унутар заједнице постепено мењали.
Спарта и Атина нису имале истоветне циљеве. Јачање атинске флоте и утицаја над савезницима постало је једно од важних питања грчке политике. Дугорочне последице персијских ратова зато укључују и нова супарништва међу победничким полисима. Не треба претпоставити да је заједничка одбрана створила трајно политичко јединство. [section:Сусрети и непријатељства на источном Медитерану] Ратови су погађали трговце, морнаре, становнике приморских градова и сеоске заједнице чија су поља постајала бојишта. Истовремено, дипломатски контакти и размена робе нису трајно престали. Персијски цареви наставили су да утичу на односе међу грчким државама и после великих пораза, док су грчки градови на обалама Анадолије задржали важну улогу у ширем свету царства и Средоземља.
Историја ових односа не може се свести на супротност слободе и ропства. Такву слику често су обликовали грчки аутори, док су стварне политичке прилике укључивале савезништва, преговоре, локалну самоуправу и империјалне интересе. Разумевање ратова захтева и поглед изван Атине и Спарте. [section:Извори, сећање и историјски значај] Херодот је сачувао најпознатији опширни приказ ратова, али су његово дело обликовали приповедање, усмена сведочанства и могућности провере у сопственом времену. Есхилови „Персијанци” пружају редак савремен драмски одјек Саламине. Натписи, археолошки налази и ахеменидска грађа допуњују грчке текстове, нарочито у разумевању персијске државе и њених војних средстава.
Грчко-персијски ратови изменили су политички положај многих полиса и морску равнотежу у источном Медитерану. Њихова каснија слава понекад прикрива чињеницу да су обе стране чиниле сложене заједнице, а да су победе и порази имали различите последице за различите становнике. Управо зато овај сукоб треба проучавати као историју сусрета, ратовања и дуготрајних промена, а не као једноставну легенду о две супротстављене културе.