Монголска освајања и њихове последице

Монголска освајања XIII века променила су политичке односе широм Евроазије. Уз тешка разарања и расељавања, власт Џингис-кана и његових наследника донела је нове управне мреже, путеве размене и трајне промене у многим друштвима.

Освајања која су повезала удаљене делове Евроазије

Током XIII века монголске војске освојиле су огромна пространства од источне Азије до западних граница степског појаса Европе. Држава створена под Џингис-каном и његовим наследницима променила је односе међу владарима, трговачке путеве и живот становништва у многим крајевима Евроазије. Освајања су доносила разарање градова и губитке међу становништвом, али су нове политичке везе олакшале и кретање људи, робе и знања.

Монголи нису деловали у празном простору. У суседству су затекли утврђене градове, велике земљорадничке области, трговачке мреже и државе са сопственим сукобима. Њихова војна надмоћ није проистицала из једног изума, него из споја покретљивости, дисциплине, обавештавања и прилагођавања непознатим приликама. Историја монголских освајања зато обухвата и рат и стварање нових облика власти.

Уједињење степских заједница

На простору данашње Монголије живеле су различите номадске заједнице чији су се савези мењали у складу са сродничким везама, ратовима и потребом за пашњацима. Темучин је постепено окупио савезнике и победио главне противнике. На великом скупу 1206. године прихватио је титулу Џингис-кан, а његова власт постала је основа нове царевине.

Организација војске ослањала се на јединице различите величине, али није била свуда потпуно иста. Војна служба повезивала је људе из различитих племена, док су заповедници морали да одржавају везу са средиштем власти. Уз коњанике, све већу улогу имали су писари, тумачи и стручњаци затечени у освојеним земљама. Таква организација олакшала је вођење похода далеко од првобитне степске постојбине.

Покретљивост, извиђање и опсаде

Монголска коњица могла је да прелази велике раздаљине и да брзо мења правац кретања. Ратници су користили лукове погодне за гађање са коња, а тактичке предности стицали су координисаним нападима, привидним повлачењима и пажљивим извиђањем. Више резервних коња омогућавало је дуже походе, мада су доступност пашњака и годишња доба постављали јасна ограничења.

Освајање утврђених градова захтевало је другачије поступке. Монголски заповедници користили су опсадне справе и знање инжењера из Кине, средње Азије и других области. Није свака опсада имала исти исход: неки градови су се предавали и задржавали део својих установа, док су други били изложени пљачки и тешким разарањима. Претње и гласине о ранијим походима често су служиле као средство притиска пре почетка борбе.

Од северне Кине до средње Азије

После сукоба са државом Западна Сја, монголска војска нападала је и територије династије Ђин у северној Кини. Њено освајање није завршено за живота Џингис-кана, већ су га наставили наследници. Монголска власт морала је да се прилагоди градовима, земљорадњи и развијеним пореским обичајима, што се знатно разликовало од управљања степским заједницама.

У средњој Азији сукоб са Хорезмшаховом државом прерастао је у велики поход 1219–1221. године. На удару су се нашли трговачки и културни центри као што су Бухара и Самарканд. Последице су биле различите од места до места, а извори о броју жртава често су написани са намером да нагласе страхоту догађаја. Зато прецизне укупне бројеве није могуће поуздано утврдити.

Наследници и ширење ка западу

Џингис-кан је умро 1227. године, али су походи настављени под његовим наследницима. Велики кан Огедеј подржавао је нове операције и развој управе. У походу који се повезује са Батуом и заповедником Субедејем монголске снаге су током тридесетих година XIII века потчиниле бројне кнежевине источне Европе. Кијев је разорен 1240, а следеће године уследили су напади на пољске и угарске земље.

Монголске војске су се 1242. повукле из средње Европе. Разлози су предмет расправе: важни су били политички догађаји после Огедејеве смрти, војне процене и услови на терену. Није оправдано свести повлачење на једно објашњење. У источним европским областима зависност од власти монголских канова потрајала је знатно дуже и имала је различите последице за поједине кнежевине.

Иран, Багдад и границе освајања

Средином века Хулагу, унук Џингис-кана, предводио је нови поход на западну Азију. Монголске снаге заузеле су Багдад 1258. године, што је означило крај абасидске калифске власти у том граду. Пад Багдада пратили су разарање и велики људски губици, али детаље појединих описа треба читати уз проверу времена и намере њихових аутора.

Монголско напредовање у Леванту заустављено је после пораза од мамелучке војске код Ајн Џалута 1260. године. То није био крај свих сукоба: владари монголске државе у Ирану и мамелучког Египта наставили су војно и дипломатско надметање. Пример показује да монголска војна моћ, иако изузетна, није била неограничена.

Од јединствене царевине до више каната

У другој половини XIII века односи међу потомцима Џингис-кана постајали су све сложенији. Уместо једне чврсто управљане државе постепено су се учврстиле различите политичке целине: Јуан у Кини, Илканат у Ирану, Златна хорда на западним степама и Чагатајев улус у средњој Азији. Њихови владари припадали су сродним династичким линијама, али су имали различите интересе и често су ратовали међу собом.

Кублај-кан је 1271. прогласио династију Јуан, а освајање јужне Кине завршено је 1279. године. Управљање густо насељеним областима тражило је ослањање на порезе, чиновнике и локалне обичаје. У западној Азији и другим деловима царевине монголски владари су, временом и у различитој мери, прихватали верске и културне традиције становништва којим су владали.

Власт, порези и путеви

Војна победа била је само почетак управљања освојеним земљама. Монголски владари постављали су представнике власти, тражили приходе и користили постојеће писарске и пореске службе. Терет на становништво могао је бити велики, нарочито када су се намети прикупљали уз злоупотребе. На другом месту власт је настојала да заштити трговце и обезбеди редовније кретање робе.

Поштанско-курирска мрежа позната као јам ослањала се на станице за одмор, замену коња и снабдевање службених путника. Првобитно важна за војне поруке и државну управу, олакшавала је и поједина дипломатска и трговачка путовања. Ипак, услови нису били једнаки дуж свих путева, а пролазници без одговарајућих дозвола нису имали иста права као овлашћени изасланици.

Разарања и промене у животу становништва

Освајања су прекидала пољопривредну производњу, расељавала људе и мењала становништво градова. Неке области опорављале су се споро, док су друге задржале или поново стекле значај у трговини. У појединим земљама занатлије и стручњаци премештани су у удаљена средишта царевине. Таква пресељења могла су да подстакну пренос вештина, али су за многе људе представљала принудно одвајање од породице и завичаја.

Писани извори понекад наглашавају суровост освајача, а понекад успех нове власти. Ни један такав поглед није довољан сам за себе. Археолошки налази, локални документи и поређење различитих хроника помажу да се направи разлика између непосредне ратне штете и промена које су уследиле током више деценија.

Трговина, знање и такозвани монголски мир

У деловима Евроазије које су контролисале монголске династије олакшане су везе између далеко раздвојених тржишта. Путовали су трговци, дипломате, верски људи и мајстори, а с њима и предмети, технике и знања. Појам „монголски мир“ описује релативну безбедност неких путева и обимнију размену, али не значи да су престали ратови, пљачке и политички сукоби.

Копнени правци нису били једини важни: поморска трговина наставила је да повезује приобалне делове Азије. Путовања су зависила од подршке владара, сезонских услова, локалних посредника и међусобних односа каната. Ширење веза такође није значило да су се културе једноставно стопиле. Заједнице су преузимале поједине утицаје, али су чувале и сопствене обичаје.

Наслеђе монголских освајања

Монголска освајања изменила су политичку карту Евроазије, начине ратовања и путеве којима су се кретали људи и добра. Утицај је био различит: понегде су дуготрајна разарања надвладала користи од нових веза, док су друге области постале важније трговачке и управне тачке. Последице се зато не могу свести ни на причу о пустошењу ни на слику непрекидног напретка.

Изучавање овог периода тражи истовремено поглед на одлуке владара, искуства обичних људи и сведочанства различитих култура. Тек тада се може разумети како је царевина настала ратовима, а потом утицала на размену између удаљених делова света.