Папир и штампа у историји Кине

Од усавршавања производње папира у доба династије Хан до штампања дрвеним плочама и покретним словима у XI веку, кинеске радионице мењале су начине чувања и ширења текстова. Историја ових техника открива улогу занатлија, будистичких установа, управе и читалачких заједница.

Од рукописа до умножавања текстова

Историја папира и штампања у Кини обухвата више од хиљаду година промена у начину производње, чувања и ширења писане речи. Папир није одједном заменио све старије подлоге за писање, нити се штампање појавило као један изум који је одмах изменио читаво друштво. Њихов развој зависио је од занатског искуства, државне управе, верских установа и потражње за књигама.

Од времена династије Хан до раздобља династије Сунг поступно су се усавршавали материјали и технике. Нови начини умножавања писаних дела нису укинули рукописну културу: преписивање, читање наглас и чување старих текстова наставили су да постоје упоредо са штампаним издањима.

На чему се писало пре ширења папира

Пре широке употребе папира у Кини су текстови писани на бамбусовим и дрвеним плочицама, а за посебно вредне рукописе коришћена је свила. Плочице су могле бити повезане у низове, што је омогућавало чување опсежнијих записа, али је њихова тежина представљала тешкоћу приликом преношења. Свила је била погоднија за поједине врсте рукописа, али скупа.

Ове подлоге нису нестале чим се појавио папир. Избор материјала зависио је од цене, намене записа, локалних навика и расположивости сировина. Зато историју писмености није могуће свести на једноставан низ у којем сваки нови материјал потпуно потискује претходни.

Порекло папира и место Цај Луна

Археолошки налази показују да су материјали слични папиру у Кини употребљавани пре II века нове ере. Ипак, у традиционалним историјским записима посебно место припало је дворском службенику Цај Луну, који је 105. године представио побољшан поступак израде папира цару из династије Хан. Његова улога не значи да је сам створио папир ни из чега.

У производњи су коришћена биљна влакна и други материјали, укључујући кору дрвета, конопљу и старе тканине. Важност новог поступка била је у могућности да се добију листови погодни за писање и израду у већим количинама. Најранији налази не откривају увек да ли је сваки сачувани лист првобитно био намењен тексту или другим потребама.

Како је настајао лист папира

Основни поступак подразумевао је припрему влакана, њихово уситњавање у води и прављење разређене масе. Влакна су се хватала на сито, док је вода отицала. После цеђења, пресовања и сушења добијао се лист чија је дебљина, чврстина и површина зависила од сировине и начина рада. За писање се површина могла додатно обрађивати.

Такав опис представља општи принцип, а не непроменљив рецепт који су сви мајстори следили. Различите области и радионице употребљавале су различите мешавине и поступке. Истраживање старих папирних рукописа зато укључује и испитивање влакана, трагова израде и оштећења која су настала током дугог чувања.

Папир у служби управе и образовања

Ширење папира омогућило је лакше припремање службених преписа, писама, образовних текстова и приватне преписке. Велика држава је за вођење послова зависила од писаних докумената, али сама доступност папира није значила да је већина становника умела да чита. Писменост и приступ образовању зависили су од друштвеног положаја, породичних средстава и локалних установа.

Папир је постао важан и за калиграфију, која је у кинеској култури имала уметнички и образовни значај. Облици рукописа, мастило и четкица остали су суштински делови рада са текстом. Различите врсте књига и докумената захтевале су различита својства папира.

Од отиска до штампања дрвеним плочама

Штампање са резбарених дрвених плоча развило се у Кини током првог миленијума нове ере. За овај поступак текст или слика припремани су као обрнути приказ на површини плоче. Делови који нису требало да оставе траг уклањани су, док су издигнуте површине примале мастило. Притиском папира на плочу добијао се отисак.

Такав начин рада захтевао је труд приликом припреме сваке плоче, али је омогућавао израду већег броја истоветних отисака. За нови текст често је била потребна нова плоча, док се једна добро сачувана плоча могла користити више пута. Осим књига, штампани су и појединачни листови са сликама, молитвама и другим садржајима.

Будистички текстови и ширење штампе

Будистичке заједнице имале су важну улогу у ширењу штампања. Умножавање светих списа повезивано је са верским заслугама и могућношћу да текстови стигну до већег броја људи. Сачувани примерци сведоче о раду занатлија, прилозима дародаваца и путевима којима су књиге стизале до манастирских и других збирки.

Посебно је познат примерак „Дијамантске сутре”, пронађен у Дунхуангу, који носи датум 868. године. Реч је о штампаном свитку састављеном од више листова папира. Он се често наводи као најранија сачувана потпуна штампана књига са поуздано наведеним датумом. То не значи да пре њега није било штампања, већ да су ранији трагови другачији и непотпунији.

Штампани текстови и књижна култура доба Танг

У раздобљу династије Танг штампање је постепено постајало познатије, нарочито у верским срединама. Међутим, рукописи су и даље били распрострањени, а примерци књига могли су се значајно разликовати по изгледу и намени. Израда текста обухватала је рад писара, резбара, штампара и људи који су набављали папир и мастило.

За разумевање овог развоја посебно су важни рукописи и штампани листови сачувани у Дунхуангу. Збирке пронађене у пећинама Могао показују да су се различити облици књиге користили истовремено. Не треба, ипак, претпоставити да су услови у једном пограничном средишту били истоветни у свим кинеским областима.

Штампање у доба династије Сунг

Током династије Сунг обим штампања и разноврсност издања знатно су порасли. Државне и приватне радионице производиле су класичне текстове, верска дела, приручнике и друге књиге. Већа понуда није нужно значила ниску цену за сваког читаоца, али је проширила могућности умножавања и набавке текстова у образованим срединама.

Посебно велики подухвати захтевали су дуготрајан рад на резбарењу бројних плоча. Један од примера је штампање обимних будистичких збирки у X веку. Историја штампе у овом раздобљу зато није само историја појединачних изума, већ и сложене организације рада, финансирања и дистрибуције.

Би Шенг и покретна слова

У XI веку мајстор Би Шенг развио је поступак штампања покретним словима израђеним од печене глине. О његовом раду писао је учењак Шен Куо у делу које је сачувало опис поступка. За разлику од целе резбарене плоче, појединачни знаци могли су да се распореде у текст, употребе за отискивање и затим поново разложе.

Ова техника показује да је постојало више начина решавања истог проблема. Ипак, покретна слова нису одмах истиснула дрворезне плоче: организација рада, учесталост употребе појединих знакова и потребан број различитих знакова утицали су на избор поступка. Не треба преносити искуство касније европске штампе на кинеске услове XI века.

Књига није само технички предмет

Начин умножавања текстова утицао је и на њихов изглед, приступачност и очување. Кинеске књиге могле су имати облик свитка, пресавијених листова или других повеза. У истом периоду наставили су да се производе рукописи, док су штампана дела могла добијати исправке, нова издања и различите предговоре.

Штампање само по себи није гарантовало тачност. Грешка на дрвеној плочи могла је да се понови у бројним примерцима, а исправљање је захтевало додатни рад. С друге стране, умножавање је олакшавало очување текстова у више збирки. Историчари зато проучавају и материјал књиге и пут њеног преношења.

Историјски значај кинеског папира и штампе

Развој папира и штампања у Кини променио је услове у којима су настајали и кружили документи, књиге и слике. Између II и XI века технике су се шириле, усавршавале и прилагођавале различитим потребама. Нису све новине биле подједнако важне за сваку групу становништва, нити је њихов успех зависио само од генијалности појединаца.

Касније ширење умећа прављења папира и штампања у другим деловима Азије припада широј историји размене знања. Историја кинеске књиге показује да су техничка вештина, писмена култура, верске установе и државна управа дуго деловале заједно, без једног јединог тренутка у коме је настала савремена књига.