Поларне експедиције XIX и XX века

Поларне експедиције XIX и прве половине XX века прошириле су познавање Арктика и Антарктика. Путовања Френклина, Нансена, Амундсена, Скота и Шеклтона показују како су научна истраживања зависила од пловидбе, технике, људског искуства и прилагођавања леденим пределима.

Истраживање крајева света

Током XIX и прве половине XX века Арктик и Антарктик постали су попришта великих истраживачких подухвата. Морепловци, географи, природњаци и војна лица настојали су да утврде положај обала, испитају кретање леда и достигну области које су на европским картама остале недовољно познате. Путовања су била повезана са научним питањима, трговачким интересима, националним угледом и жељом за личним постигнућем. Међутим, поларни простори нису били једнака „празнина“: у арктичким областима одавно су живели домородачки народи, чија су знања о времену, одећи, псима и путевима била пресудна за разумевање услова кретања.

Поларна историја није само низ освојених географских тачака. Она обухвата дуготрајна мерења, неуспеле покушаје, губитке људских живота и постепено усавршавање опреме. Док је Арктик океан окружен копном, Антарктик је континент под леденим покривачем, окружен морем. Та разлика снажно је утицала на начине пловидбе, подизање база и организацију истраживања.

Арктички пролази и поморске потраге

У XIX веку један од важних циљева британских истраживача био је проналазак Северозападног пролаза између Атлантског и Тихог океана кроз канадски Арктик. Замисао о краћој поморској вези дуго је подстицала државну подршку путовањима, иако су лед, плитки пролази и кратко лето ограничавали стварну трговачку употребљивост руте. Експедиције су правиле карте залива и острва, испитивале морске струје и бележиле временске прилике.

Посебно је позната експедиција Џона Френклина, која је 1845. испловила са бродовима „Еребус“ и „Терор“. Њени бродови остали су заробљени у леду, а ниједан члан посаде није преживео повратак. Потраге које су уследиле прошириле су географско познавање канадског севера, али су истовремено откриле границе европске поларне логистике. Инуитска усмена сведочанства била су значајна за разумевање судбине морнара; истраживачи их, међутим, нису увек уважавали. Олупине оба брода пронађене су тек у XXI веку, уз важан допринос локалног знања.

Друге експедиције истраживале су северне обале Евроазије и могућност проласка северно од Сибира. У таквим подухватима броду су биле потребне залихе за више сезона, а посаде су морале да рачунају са зимовањем далеко од уобичајених лука.

Фрам и нови приступ арктичком леду

Норвешки истраживач Фритјоф Нансен предложио је да се кретање арктичког леда искористи уместо да се против њега непрестано плови. Посебно конструисан брод „Фрам“ имао је труп обликован тако да под притиском леда буде потискиван навише, чиме се смањивао ризик од дробљења. Експедиција започета 1893. дозволила је да брод буде укљештен и да са ледом споро плови преко Северног леденог океана.

Нансен је 1895. са Јалмаром Јохансеном напустио брод и покушао да на санкама стигне даље на север. Није достигао Северни пол, али је путовање донело нова искуства о преживљавању и кретању у екстремним условима. „Фрам“ и његова посада вратили су се 1896. са бројним научним подацима. Посматрања дубина, струја и својстава воде помогла су да Арктички океан буде схваћен као сложен морски систем.

Роалд Амундсен је потом на малом броду „Јоа“ између 1903. и 1906. прошао Северозападним пролазом. Његова експедиција није била прва која је истраживала ту област, али је прва успела да заврши пловидбу целокупном рутом. Амундсен је изучавао магнетизам и учио из искустава инуитских заједница, посебно о зимској одећи и вожњи санки са псима.

Антарктик као научни и поморски изазов

Антарктичка истраживања развијала су се другачије. На јужној полулопти истраживачи су морали да савладају удаљена и немирна мора пре доласка до обале континента. Током XIX века експедиције су постепено утврђивале обрисе копна, а крајем века организована су дуготрајнија зимовања на антарктичком тлу. Нова истраживања нису се сводила на картографију: научници су проучавали магнетно поље, геологију, биљни и животињски свет и кретање атмосфере.

Између 1898. и 1900. експедиција брода „Јужни крст“ зимовала је на антарктичком копну. Потом је британска експедиција „Дискавери“, којом је руководио Роберт Фалкон Скот, истраживала Росово море и унутрашњост континента од 1901. до 1904. године. Ернест Шеклтон, учесник тог путовања, предводио је касније сопствене експедиције. Његова група се 1909. приближила Јужном полу, али се вратила због ризика који би даље напредовање представљало за животе учесника.

Уобичајена представа о непрекидном освајању простора прикрива чињеницу да су бројне екипе месецима прикупљале метеоролошке записе и узорке стена, воде и организама. Ти резултати били су трајан допринос познавању континента, чак и када истраживачи нису достигли зацртани географски циљ.

Путовање ка Јужном полу

Најпознатији догађај такозваног херојског доба било је надметање норвешке и британске експедиције 1911–1912. године. Амундсен је са четворицом сапутника достигао географски Јужни пол 14. децембра 1911. Његова група користила је псеће запреге, пажљиво планирана складишта хране и искуства прилагођавања кретању по снегу. Успела је да се врати у базу.

Скотова петочлана група стигла је на пол 17. јануара 1912, када је већ било јасно да је норвешка експедиција била бржа. На повратку су сви чланови групе изгубили живот. Узроци трагедије не могу се свести само на једну погрешну одлуку: важни су били временски услови, исцрпљеност, снабдевање, организација транспорта и низ неповољних околности. Скотова експедиција уједно је обавила опсежна научна истраживања која нису нестала из историје због трагичног исхода.

Поређење ове две експедиције показује колико су начин превоза, залихе, руковање опремом и искуство учесника били важни. Ипак, гледање на поларну историју само као на такмичење две државе занемарује рад помоћног особља и научника, као и сложену организацију сваког путовања.

Шеклтон, лед и преживљавање

Шеклтонова експедиција из 1914. покушала је да пређе Антарктик преко Јужног пола. Брод „Ендуранс“ остао је заробљен у леду Веделовог мора и на крају је потонуо. Пошто је првобитни план постао неизводљив, циљ је био спасавање учесника. Људи су живели на леду, потом су чамцима стигли до Острва слонова, а Шеклтон је са малом групом наставио опасну пловидбу до Јужне Џорџије како би организовао помоћ. Сви чланови главне групе преживели су.

Ова епизода открива другу страну експедиционе историје: способност мењања циља када првобитна замисао више није могућа. Истовремено, не треба заборавити да је друга група исте велике експедиције, која је постављала залихе са стране Росовог мора, претрпела губитке. Познати извештаји о спасавању зато представљају само један део ширег подухвата.

Техника, свакодневни живот и научни рад

Поларне експедиције зависиле су од одеће, хране, санки, бродова и умећа учесника. Вунена и крзнена одећа, шатори, примуси и системи складиштења хране могли су бити једнако важни као навигациони инструменти. Многи истраживачи дуго су потцењивали практична знања становника Арктика. Успешнији путници често су прихватали локалне поступке за заштиту од хладноће и управљање запрегама.

Научни део путовања обухватао је мерења температуре и притиска, магнетна посматрања, картографисање и узимање геолошких и биолошких узорака. Посебно је важно било водити дневнике са датумима и местима посматрања. Подаци који су изгледали скромно на терену постајали су вредни када су их истраживачи касније упоређивали са другим мерењима.

У првим деценијама XX века авиони и ваздушни бродови почели су да мењају поларно истраживање. Лет ваздушног брода „Норге“ преко Северног пола 1926. означио је нову фазу у истраживању Арктика. Бродови, међутим, нису изгубили значај: за научна мерења и снабдевање удаљених станица и даље су били неопходни.

Од подвига ка трајним истраживањима

После Првог светског рата експедиције су све више повезиване са систематским научним програмима, ваздушним снимањем и техничким усавршавањем. Поларне области наставиле су да привлаче државе и истраживачке установе, али су њихови подухвати постепено прелазили од повремених путовања ка дугорочном присуству. Током прве половине XX века развијали су се нови начини мапирања обала и проучавања природних услова.

Историја поларних експедиција зато није само прича о храбрости истакнутих вођа. Она показује како су се научно знање, техничке могућности, људска сарадња и интереси држава међусобно преплитали. Управо су неуспеси, дуга зимовања и стрпљива мерења често остављали најважније трагове у познавању најхладнијих предела Земље.