Позориште у старој Грчкој
Позориште у старој Грчкој развијало се у оквиру верских свечаности и градских такмичења. У Атини су током V и IV века пре нове ере трагедија и комедија постале важан део јавног живота. Драмски писци, глумци и хор представљали су митове, сукобе и свакодневне недоумице, док нам сачувани текстови и археолошки налази омогућавају само делимичну реконструкцију извођења.
Позориште као део живота полиса
Позориште у старој Грчкој било је повезано са верским празницима, јавним животом и надметањем песника. Најбоље су нам познате атинске представе V и IV века пре нове ере, али драмска извођења нису била ограничена на Атину. Гледаоци су се окупљали да прате приче о боговима, митским јунацима и људским одлукама, као и комедије које су се подсмевале савременицима и јавним обичајима. Представе су се разликовале од данашњег позоришта: биле су део свечаности, имале су хор, а драмски писци су учествовали у такмичењима.
О античком позоришту сазнајемо из сачуваних драма, натписа, керамичких приказа, грађевинских остатака и каснијих тумачења. Ниједна врста извора није довољна сама за себе. Већина изведених комада није сачувана, па позната дела не представљају целокупну драмску производњу грчких градова. [section:Дионисови празници и рани облици драме] У Атини је позориште имало истакнуто место на празницима посвећеним Дионису. Градске Дионисије окупљале су становнике и посетиоце, а драмска такмичења била су део ширег низа обреда и јавних свечаности. Поред њих, драме су се изводиле и на Ленејама. Учесници су наступали пред бројним гледаоцима, али су услови извођења и програм зависили од празника и раздобља.
Порекло трагедије није могуће реконструисати као један догађај. Античка традиција помиње Тесписа и друге ране извођаче, док Аристотел касније повезује развој трагедије са хорским облицима песме. Ови искази важни су за историју тумачења, али не доказују да је једна особа одједном створила позориште. Драма се мењала кроз више нараштаја извођача и песника. [section:Такмичења драмских писаца] На атинским Градским Дионисијама трагичари су се надметали циклусима драма. У класичном раздобљу изабрани писци обично су представљали три трагедије и једну сатирску игру, у којој су се митски мотиви обрађивали другачијим тоном. Комедија је имала сопствена такмичења и правила, која су се током времена мењала. Одлуку о победницима доносили су судије према поступцима које су надзирале градске установе.
Представе су захтевале организацију, припрему хора, костима и сценског простора. Богати грађани могли су бити задужени за финансирање хора у оквиру јавне обавезе познате као хорегија. Иза сваког извођења стајали су бројни учесници, а не само писац чије име памтимо. Успех на такмичењу доносио је углед и био је забележен у јавном сећању града. [section:Есхил, Софокле и Еурипид] Три најпознатија атинска трагичара представљају различите могућности драмског обликовања мита. Есхилова „Орестија”, изведена 458. године пре нове ере, прати породично насиље и успостављање новог поретка суђења. Софокле у „Цару Едипу” истражује незнање, одговорност и тежину откривања истине. Еурипидова „Медеја” приказује сукоб личних осећања, породичних односа и друштвених очекивања.
Антички писци приписивали су Есхилу и Софоклу одређене промене у броју глумаца и начину извођења, али развој сценске праксе не треба свести на једноставан списак изума. Многе трагедије изгубљене су, а сачуване представљају мали део њиховог стваралаштва. Ови песници нису писали модерне психолошке драме, али су у митским причама постављали питања која су имала значај за њихове савременике. [section:Комедија и Аристофаново позориште] Стара атичка комедија обраћала се публици другачије од трагедије. У њој су се појављивали фантастични заплети, смеле досетке, препознатљиве јавне личности и подсмевање политичким и културним приликама. У Аристофановим „Облацима” предмет сатире постају учитељи и начини мишљења, док „Птице” граде необичан замишљени свет. Комедија није била само кратак предах од озбиљних питања, већ уметност која је истраживала моћ смеха и преокретања уобичајених правила.
Ипак, Аристофанове карикатуре нису поуздан опис стварних ставова сваке личности коју исмева. Током IV века развијали су се и другачији облици комедије, са већим нагласком на породичне односе и препознатљиве животне ситуације. Каснију нову комедију посебно повезујемо са Менандром, чије је стваралаштво највећим делом познато из фрагментарних налаза. [section:Хор, глумци и маске] Хор је певао и кретао се у орхестри, а у трагедији је често коментарисао поступке ликова, постављао питања и изражавао страх или наду заједнице. Његова улога није била иста у свим комадима: понекад је непосредно утицао на радњу, а понекад је највише доприносио њеном тумачењу. Музика и ритам били су саставни део представе, иако су нам мелодије већином изгубљене.
Глумачке улоге у атинским драмским такмичењима изводили су мушкарци. Маске су омогућавале препознавање различитих ликова и промену улога, а костими су доприносили сценском утиску. Не можемо с потпуном сигурношћу реконструисати све начине говора, покрета и употребе маски. Сачуване вазе и каснији прикази вредни су извори, али их не треба сматрати фотографски тачним сведочанствима о свакој представи. [section:Позоришни простор и сценска средства] Позоришни простор обухватао је гледалиште, орхестру и простор повезан са сценском грађевином. У Атини се позориште Диониса развијало на јужној падини Акропоља, али његов данашњи изглед потиче из више грађевинских раздобља. Није оправдано преносити све одлике каснијег каменог гледалишта на представе из раног V века.
У античким сведочанствима помињу се средства за приказивање необичних призора и појављивање божанстава, као и сценска слика и промена простора радње. Међутим, тачан изглед појединих уређаја и време њихове употребе предмет су расправе. Сценска техника није била одвојена од текста: улази, излази и положај хора могли су да промене значење читаве сцене. Позориште је истовремено користило архитектуру, речи, музику и покрет. [section:Гледаоци и градска заједница] Представе су биле јавни догађаји, али не можемо једноставно тврдити да су сви становници Атине имали једнак приступ гледалишту. Статус грађана, странаца и жена различито се тумачи у истраживањима, јер су сведочанства о саставу публике непотпуна. У неким раздобљима постојали су облици јавне помоћи за присуствовање свечаностима, али се ни то не може пренети на све векове без провере.
Трагедија је могла постављати питања о закону, породици, рату и моћи, док је комедија отвореније призивала савремени политички живот. Ипак, драма није била скупштински говор, нити се став лика нужно подударао са уверењем писца. Гледаоци су могли различито разумети иста дела. Позориште је зато било место заједничког гледања, али и простора за неслагања. [section:Позориште изван Атине] Иако највећи део сачуваних драма потиче из Атине, драмска култура ширила се и другим грчким градовима. Позоришта су грађена у различитим крајевима Средоземља, а извођачи и песници путовали су између градских средишта. Театар у Епидауру, чији су главни очувани делови настали у IV веку пре нове ере, показује развијену архитектуру позоришног простора, али не може служити као непосредан модел за сва ранија атинска извођења.
У хеленистичком раздобљу драмска надметања и гостовања наставила су да се мењају. За разумевање тих промена важно је разликовати време у коме је дело написано од времена његових каснијих извођења. Успех атинске драме не значи да су остале грчке средине биле само пасивни примаоци позоришне културе. [section:Како истражујемо античке представе] Сачувани драмски текстови откривају речи ликова, песме хора и могуће сценске поступке, али не пружају потпун запис стварног извођења. Натписи помажу у утврђивању победника и редоследа такмичења. Археологија показује промене гледалишта и сценских грађевина, док слике на посудама понекад упућују на костиме и познате заплете. Каснији писци, међу њима Аристотел, покушавали су да објасне развој драме из перспективе свога времена.
Историчари зато упоређују различите врсте сведочанстава и раздвајају оно што је извесно од претпоставки. Не можемо знати како је свака трагедија звучала, којим су се покретима служили глумци или шта је мислио сваки гледалац. Управо та ограничења подсећају да је античко позориште било жива уметност чији је највећи део нестао заједно са самим представама. [section:Значај грчког позоришта] Грчко позориште оставило је трајно наслеђе у драмским текстовима, појмовима трагедије и комедије и обликовању јавног простора за представе. Међутим, каснија европска позоришта нису једноставно наставила непромењену античку традицију. Дела су поново читана, превођена и извођена у знатно другачијим околностима, а свако раздобље постављало им је сопствена питања.
За историју старе Грчке посебно је важно то што су позоришне представе повезивале верске свечаности, градско надметање и уметничко истраживање људског деловања. Оне нам не дају непосредан портрет свакодневице, али откривају језик, страхове и дилеме које је јавна култура полиса могла да изнесе пред окупљену публику.