Реформација и верске промене у Европи
Реформација је у XVI веку променила верску карту Европе. Лутеров покрет, различити правци протестантизма и католичка обнова утицали су на државу, штампу, образовање и свакодневни живот.
Европа у доба верских преокрета
Реформација је обележила верску, политичку и културну историју Европе у XVI веку. Покрети за обнову западног хришћанства довели су до преиспитивања црквеног ауторитета, начина богослужења и односа верских заједница према световној власти. Из њих су настале различите протестантске цркве, док је Католичка црква спровела сопствене реформе. Овај преокрет није био један догађај нити јединствен покрет: развијао се у различитим државама, градовима и друштвеним срединама, често уз сукобе, преговоре и покушаје помирења.
Предуслови промена
Почетком XVI века западна Европа имала је дугу традицију критике црквених злоупотреба и захтева за обновом верског живота. Поједини свештеници и верници осуђивали су раскош дела високог свештенства, спорне начине прикупљања прихода и недовољно образовање свештеника. Истовремено су многи хришћани тражили непосредније упознавање Светог писма и разумљивију верску поуку.
Хуманистички научници подстицали су проучавање старих рукописа и поређење библијских текстова. Еразмо Ротердамски, на пример, залагао се за моралну и образовну обнову хришћанског живота, али није заговарао стварање посебне цркве. Реформаторске идеје зато нису настале изненада: ослањале су се на раније расправе, нове могућности учења и незадовољство постојећим приликама.
Важну улогу имали су и владари, градска већа и територијални кнежеви. Они су располагали средствима да подрже или ограниче верске промене, а питања црквене имовине и надлежности тесно су се преплитала са политиком. Путеви развоја реформе зависили су од локалних односа моћи, а не искључиво од теолошких уверења.
Мартин Лутер и почетак јавног спора
Немачки теолог и монах Мартин Лутер 1517. године објавио је деведесет пет теза о индулгенцијама и покајању. У средишту расправе било је питање да ли се опроштај казни за грех може повезивати са новчаним прилозима и како треба разумети истинско покајање. Лутер је у почетку тражио расправу и исправљање спорне праксе, али је сукоб убрзо прерастао оквире једног универзитета.
У наредним годинама Лутер је све одлучније наглашавао значај вере и Божје милости за спасење, као и првенство Светог писма у утврђивању верског учења. Папска власт осудила је његове ставове; након сабора у Вормсу 1521. године проглашен је и царски акт против њега. Ипак, захваљујући заштити појединих кнежева, његово деловање није престало.
Лутеров превод Новог завета на немачки, објављен 1522. године, допринео је ширем читању библијских текстова. У територијама које су прихватиле његове идеје постепено су мењани богослужење, образовање свештеника и црквена управа. Није, међутим, постојала једна истоветна реформа у свим немачким земљама.
Штампа, језик и ширење идеја
Штампарске радионице биле су пресудне за брзо ширење верских расправа. Кратки списи, проповеди, памфлети, преводи и илустровани листови прелазили су границе области и досезали до људи који раније нису учествовали у ученим полемикама. Књиге су често читане наглас, па је њихов утицај превазилазио круг непосредно писмених читалаца.
Употреба народних језика у преводима Светог писма, песмама и верској настави оснажила је нове облике верске културе. Школе и штампарије постале су важне установе за одржавање заједница. Ипак, раст штампе није значио потпуну слободу изражавања: и протестантске и католичке власти настојале су да надзиру верску литературу и сузбијају учења која су сматрале опасним.
Различити правци протестантске реформе
Реформација није створила једно протестантско учење. У Цириху је Улрих Цвингли покренуо реформе које су се у појединим питањима разликовале од Лутерових, нарочито у разумевању причешћа. Женева је постала важно средиште реформисаног протестантизма, повезаног са деловањем Жана Калвина и наглашавањем црквене дисциплине, проповеди и организованог живота заједнице.
Постојале су и радикалније групе, међу њима анабаптисти, који су одбацивали крштење мале деце и инсистирали на крштењу верника који свесно исповедају веру. Многи њихови следбеници били су изложени прогону и у католичким и у протестантским срединама. Разлике међу реформаторима показују да се спор није водио само између две јасно одвојене стране.
Енглеска и северна Европа
У Енглеској је верска промена имала посебан политички ток. Краљ Хенри VIII прекинуо је везу са папском јурисдикцијом, а актима парламента тридесетих година XVI века краљевској власти призната је врховна надлежност над Енглеском црквом. Одвајање од Рима није одмах значило усвајање свих учења континенталних реформатора.
Под наредним владарима верска политика се мењала: за Едварда VI спровођене су изразитије протестантске реформе, за Марије I обновљено је јединство с Римом, док је за Елизабете I учвршћен посебан поредак Енглеске цркве. Слично томе, у Данској и Шведској реформе су биле тесно повезане са одлукама монарха и преуређивањем црквених установа.
Католичка обнова и Тридентски сабор
Католичка црква није остала непромењена. Унутрашњи захтеви за духовном обновом постојали су и пре Лутера, а подела западног хришћанства убрзала је реформске напоре. Тридентски сабор, одржаван у више наврата од 1545. до 1563. године, потврдио је основне католичке доктрине и донео одлуке о побољшању црквене дисциплине.
Посебно је наглашена потреба за бољим образовањем свештенства, оснивањем богословија и одговорнијим радом епископа. Нове и обновљене редовничке заједнице, укључујући Дружбу Исусову, посветиле су се школству, проповедању и мисијама. Католичка обнова обухватала је духовни живот, уметност, образовање и устројство цркве, а не само полемику са протестантима.
Истовремено су католичке власти у различитим земљама прибегавале цензури и прогону учења која су сматрале јеретичким. Насилно наметање верског јединства, међутим, није било својствено само једној конфесији.
Вера, држава и верски сукоби
Одлука о прихватању реформе често је зависила од владара или градске власти, али није свуда наилазила на сагласност становништва. Верске расправе могле су да појачају већ постојеће политичке и друштвене напетости. Немачки сељачки рат 1524–1525. године имао је сложене економске и политичке узроке; није га могуће свести на непосредну последицу Лутеровог учења.
У Светом римском царству католички и лутерански сталежи дуго су преговарали и ратовали. Аугзбуршки верски мир 1555. године признао је могућност да територијални владари одреде да ли ће њихова земља следити католичку или лутеранску конфесију. То није била општа слобода вероисповести за све појединце, нити је тим споразумом обухваћен сваки протестантски правац.
У Француској су у другој половини века избили тешки сукоби између католика и хугенота, француских протестаната. Периоди борби смењивали су се с покушајима нагодбе. Нантски едикт из 1598. године обезбедио је хугенотима ограничена права и заштиту, али није отклонио све дубоке поделе.
Свакодневни живот и трајно наслеђе
Верске промене осећале су се у свакодневици. Мењали су се изглед цркава, улога проповеди, празнични календар, однос према иконама и верским сликама, као и начини подучавања деце. У неким областима укидани су манастири, док су другде јачале католичке монашке и образовне установе. Брак, породична дисциплина и брига о сиромашнима постали су предмет интензивнијег надзора и расправе.
Ширење школа и верске литературе подстицало је писменост, али је темпо промена био различит. Женама су поједине нове околности отварале могућности за верско читање и учешће у породичном образовању, док су истовремено затварање женских манастира и строже друштвене норме могле да сузе друге облике деловања.
До краја XVI века Европа више није имала јединствену западну црквену организацију. Католичке, лутеранске, реформисане, англиканске и друге заједнице развиле су трајне установе и посебне обичаје. Реформација је подстакла образовање и јавну расправу, али је праћена и нетрпељивошћу, прогонима и ратовима. Њено наслеђе зато подразумева и нове облике културног стваралаштва и дуготрајан изазов верског суживота.