Воденице и ветрењаче средњег века
Воденице и ветрењаче средњег века користиле су снагу воде и ветра за млевење жита и друге послове. Њихов развој повезивао је занатске вештине, сеоску привреду, земљишна права и промене у коришћењу природних извора енергије.
Снага воде и ветра у средњовековном животу
Воденице и ветрењаче спадају међу најпрепознатљивије грађевине средњовековног предела. Њихова важност није била само у млевењу жита. Оне су претварале кретање воде и ветра у механички рад, помагале производњу хране и различитим занатима и утицале на односе између земљопоседника и становника села. Између VIII и XIV века млинови су се ширили, обнављали и прилагођавали условима појединих области Евроазије. Воденички точкови били су познати и у антици, док су се ветрењаче појављивале у различитим техничким облицима. Средњи век зато није измислио сваку од тих справа, али је у многим крајевима проширио њихову употребу. Разумевање млинова повезује историју технике са земљорадњом, правом, трговином и радом обичних људи.
Старија знања и средњовековно ширење
Воденице су постојале пре средњег века у грчком и римском свету. Сачувани остаци и писани извори показују да су различити облици водених точкова служили за покретање млинског камења. Њихова употреба није се свуда наставила истим темпом после промена које су захватиле позно Римско царство. У појединим областима раносредњовековне Европе млинови се поново јасно јављају у археолошким налазима и исправама. Густина воденица зависила је од насељености, количине житарица, права на воду и могућности изградње. Зато не постоји једна једноставна прича о њиховом постепеном ширењу из једног средишта. Различити крајеви су користили старо знање, мењали конструкције или преузимали решења преко путника и занатлија.
Како ради воденица
Воденица користи струјање реке, потока или посебно доведеног воденог тока. Вода покреће точак, а осовине и зупчаници преносе окретање на млинско камење. У појединим конструкцијама вода удара у лопатице са стране или одозго, док су друге имале водоравно постављен точак и једноставнији пренос. Избор није био само питање техничке напредности: зависио је од нагиба терена, брзине воде, трошкова и потребне снаге. Бране, канали и језерца омогућавали су да се ток усмери и донекле регулише. Међутим, суша, лед и бујице могли су зауставити рад. Грађење и одржавање воденице тражили су знање столара, каменорезаца и људи који су разумели понашање воде.
Од зрна до брашна
Најпознатија намена млинова било је млевење житарица. Зрно се сипало из посуде изнад камена, а размак између покретног и непокретног камена утицао је на уситњавање. Млинар је морао да одржава камење, прати проток жита и спречава да брашно буде лошег квалитета. Квалитет млевења није зависио само од снаге точка већ и од врсте зрна, влажности и вештине радника. Млевење је у многим домаћинствима раније захтевало тежак ручни рад, па је приступ млину мењао распоред времена и начина производње хране. Ипак, ручни жрвњеви нису одмах ишчезли. Сеоска домаћинства могла су наставити да их користе, нарочито када је млин био удаљен или када су приступ и накнаде били неповољни.
Млин као посед и извор прихода
У средњовековној Европи млинови су често припадали владарима, властелинима, манастирима или градским заједницама. Њихова изградња била је скупа, али су доносили редован приход од млевења. У неким властелинствима сељаци су били обавезни да користе одређени млин и предају део жита или плате накнаду. Таква правила нису постојала у потпуно истом облику свуда. Енглеска Књига страшног суда из 1086. године бележи више од пет хиљада млинова, што сведочи о значају водене снаге у привреди, али не представља попис свих млинова Европе. Спорови око брана, токова воде и права на млевење показују да млин није био само машина. Он је био и место сусрета власти, власништва и потреба сеоског становништва.
Појава ветрењача у европским областима
Ветрењаче су користиле кретање ваздуха у пределима где довољно снажан и сталан водени ток није био доступан. Ветром покретане справе постојале су раније у западној и средњој Азији, али њихове конструкције нису биле истоветне европским. У западној Европи поуздани писани помени ветрењача јављају се крајем XII века, између осталог у Нормандији и Енглеској. Тачан пут преношења знања остаје предмет истраживања; није оправдано тврдити да су сви европски примери непосредно преузети са Истока. Ветрењаче су се током XIII и XIV века шириле у различитим подручјима. Њихова предност била је независност од реке, али рад је зависио од ветра, па нису свуда могле заменити воденице.
Крила, осовине и окретање према ветру
У западноевропској ветрењачи крила су примала снагу ветра и покретала осовину. У раним облицима цело дрвено тело грађевине могло је да се окреће око носећег стуба како би крила била усмерена према ветру. Касније су развијане и конструкције са чврстим телом и покретним горњим делом. Зупчаници су преносили кретање са осовине на камење за млевење. Одржавање је било захтевно: платно на крилима, дрвени спојеви и делови преноса трошили су се током рада. Олуја је могла оштетити читаву конструкцију. Зато ветрењача није била једноставна справа која је радила без надзора, већ скупа грађевина са сталним потребама за поправкама и обученим радницима.
Механичка снага изван млина за жито
Снага воденог точка могла је да се употреби и за друге послове. У појединим европским областима покретала је уређаје за ваљање и обраду сукна, а другде је помагала у обради дрвета или металних предмета. Преношење кружног кретања у понављајуће ударце омогућавало је употребу механичких чекића. Ове намене нису настале истовремено, нити су биле подједнако распрострањене. За многе занатске радионице и даље су били неопходни ручни алати и животињска снага. Зато не треба представљати средњовековне млинове као фабрике у савременом значењу. Ипак, различити начини употребе водене снаге показују важан корак у прилагођавању природних извора енергије организованој производњи.
Реке, земљиште и околина
Млин је мењао предео у коме се налазио. Изградња брана и канала утицала је на ток воде, наводњавање, риболов и коришћење оближњег земљишта. Суседи су се могли спорити због поплава, заустављања пловидбе или недостатка воде низводно. У равничарским областима ветрењаче су омогућавале млевење и када није постојало погодно место за воденички точак. Међутим, положај на узвишењу или отвореном простору морао је бити доступан колима која су доносила жито. Еколошке последице нису се исто испољавале на свим рекама. Историчари данас зато проучавају млинове као део ширег односа између техничких решења, пољопривредне производње и променљиве природне средине.
Млинари и свакодневица сеоске заједнице
Млинар је пратио машине, поправљао делове, примао жито и враћао самлевени производ. Његов положај могао је бити повезан са власником млина, али су постојали и различити облици закупа. Место млевења било је важно за сусрете и размену вести јер су се становници више села повремено окупљали на истом месту. Накнада млинару могла је изазивати неповерење и оптужбе за неправедно мерење. Из извора ипак не треба изводити закључак да је сваки млинар варао муштерије. Његов рад захтевао је занатску вештину, познавање времена и сталну бригу о покретним деловима. О млинарима и њиховим породицама сазнајемо из поседних књига, уговора и судских спорова, док су непосредна сведочења често ретка.
Шта нам говоре извори
Знање о средњовековним млиновима долази из археолошких ископавања, дрвених остатака, млинског камења, натписа и правних исправа. Археолози могу помоћу годова дрвета да утврде време изградње неких конструкција. Писани извори показују приходе, власнике и спорове, али ретко описују сваку техничку појединост. Многи млинови су обнављани на истом месту, па су млађи радови могли уништити старије трагове. Слике из рукописа помажу у разумевању конструкције, али понекад приказују поједностављене облике. Историја млинова зато захтева спајање различитих сведочанстава и опрез са великим проценама распрострањености. Оно што се може закључити јесте да су вода и ветар постали значајни извори механичке снаге, а њихова употреба обликовала је привреду и свакодневицу бројних средњовековних заједница.